У ЧЕЉУСТИМА МРЖЊЕ II
Published on 04/10,2011
Желим да угушим ноћ у себи
Тумачим хијероглифе
Уз пехар сопствене крви
Ноћ ме убија јецајима
Јецаје јецајима гушим
И рушим се
Гробнице Навахо Индијанаца
Пружају руке ка мени
И рушим се
Атлантида ме тражи
Својим леденим загрљајем
И рушим се
И земља се затвара надамном
И зато хоћу да је угушим
Гуше ме крици ноћи
Затварају поре својим соком
Спирају И оно мало невиности
Из мојих очију
Осећам језике како палацају
Око мојих усана
Отровни задах њиховоq прљавог тела
Љигавошћу ми леди дах
Губим се у утопији њиховох знојавих тела
А зашто?
Зашто ме паралела стапа са путем умрлих душа?
Зашто халуцинације гушим фатаморганом свести?
Зашто ме ветар неће у своја васкрснућа…?
А ја,седим И плачем,
Стапам јецаје са мирисом ноћи,
Гушим фантазије на паралели свести.
А ја,ја хватам лептира ноћи у сопствене косе заборава.
А ја,ја својим мржњама растурам мржње.
Љубављу,разгоним љубав.
А ја са самоћом само убијам себе.