ЈА & БОЛ
Ноћ је И тама убија.
У неком магновењу,
На ивици човечности
-нећу ти рећи шта ме боли.
Остаће то у мени,
На ивици делиријума,
У хаосу свести.
Несвесна самог значења боли,
Болесна од самог схватања свести.
Остаће то у мени…
Немогућност заробљена у свој својој реалности,
Реалност у свету немогућности.
И нећу ти рећи шта ме то боли.
Закопаћу га дубље од дубине твојих очију,
Дубље него што речи могу да пробуде,
Дубље него што илузије могу да заболе,
Дубље него што усне могу да осете…
И нећу ти рећи шта ме то боли,
Јер са речима ће нестати И део мене,
Умирући у горком кајању,
Нестаће И бол.
Али ја га недам.
Ја волим свој бол.
Љубоморно га чувам од свих.
Љубоморно ти недам да га осетиш.
Љубоморно не желим да патиш.
И зато ти нећу рећи шта ме боли,
Јер сувише је осећаја на мојим уснама
Да би могле да поднесу бол у твојим очима.