РАПСОДИЈА У ЦРНОМ
Published on 01/26,2011
Крај.
Да,исувише добро то знам.
Исувише боли његов одјек у ушима.
Исувише осећам да је стваран.
Плашим се да ако покренем прсте
Дотаћићу га,
Његове материјалне обрисе
Упрљане оним злосутним,
Тихим цинизмом,који лебди негде у ваздуху.
Не,не боли ме што слутим.
Боли ме што знам.
Осецам га.
Тиху језу под ноктима.
Дрхтавицу у стомаку.
Осећам како хладно гамижу
По мом распарчаном уму,
Све оне сумње које су
Данима пролазиле
Задржавајући се само попут сене.
Сада су ту у мени
Болно ме раздирући
Својим прљавим мислима,злосутним чињеницама
Да су увек биле у праву..
И боли ме подсмех у њиховим очима.
Безлична идила,
Рутина
Којом ми све то саопштавају
Као да је уобичајена ствар
Срушити неком његово све.
Ниси ти ни прва ни последња.
Hang it there,baby.
Урнишу ме њихови безосећајни гласови,
Кидају осећаје у мени.
Пеку ме мисли,
Боле греси,
А недају ми да заборавим.
Њихови злокобни крици враћају се опет И опет
Из сенке заборава,
Болнији,јачи,осуђујући,
А моје тело их упија
Свим својим порама
Немоћно да се одупре.
Гризе ме хиљаде чељусти,
Малени,ситни,умирући греси
Доживљавају своје васкрсење
У измученој свести.
Као авети,
Враћају се сви порази,
Све страшнији,
Један до другог,
Предвођени болним сазнањем краја.
Покушавам склопити капке
Пред налетом кривице…
Али ноћ увећава ову казну.
Осећам прсте по врату,
Уснама…
Исувише је бола у мојм очима…