У ЧЕЉУСТИМА МРЖЊЕ
Published on 03/11,2011
Желим да угушим ноћ у себи
Тумачим хијероглифе
Уз пехар сопствене крви
Ноћ ме убија јецајима
Јецајима јецаје гушим
И рушим се
Гробнице Навахо индијанаца
Пружају ка мени руке
И рушим се
Атлантида ме тражи
Својим леденим загрљајем
И рушим се
И земља се затвара надамном.
И зато желим да угушим ту ноћ
Гуше ме крици ноћу
Затварају поре својим соком
Спирају И оно мало невиности
Из мојих очију
Осећам језике како палацају
Око мојих усана
Отровни задах њиховог прљавог тела
Љигавошћу ми леди дах
Губим се у утопији њихових знојавих тела.
А зашто?
Зашто ме паралела стапа са путем умрлих душа,
Зашто халуцинације гушим фатаморганом свести,
Зашто ме ветар неће у своја васкрснућа…?
А ја,ја седим И плачем
Стапам јецаје са мирисом ноћи
Гушим фантазије на паралели свести.
А ја хватам лептире ноћи у сопствене косе заборава.
А ја,ја са својим мржњама растурам мржње,
Љубављу разгоним љубав.
А ја са самоћом убијам себе.
U, ovo je odlično! Veliki pozdrav!
Волшебно!