Из пера једне маме...
У неким озбиљнијим размишљањима ових дана, сетих се да негде и некада постоји мој блог. Нека стара ја, нека добра ја. Поприлично ми је сати требало да се сетим како бих га нашла, како се звао, а још више да се сетим шифре.
Али ето, ту је стоји и даље, нетакнут, баш онакав каквим сам га и оставила. Стоји на пијадесталу мог старог живота, и као светионик подсећа ме на нека давна времена, не нужно лепша колико безбрижнија и другачија.
Године су прошле од када сам заборавила да постоји, а много више година је прошло од када сам написала последње речи. Ваљда сам у тим претходним годинама била свесна како време неумитно пролази, и тражила начин да бар негде, некако оставим свој траг - једном, некада, када пожелим - да саму себе поново пронађем.
Сада нисам сигурна да ли се могу сетити како сам писала. Пишем ја и даље, то није спорно, али теме су сходно годинама, образовању и интересовању знатно другачији. Укључују оне широку лепезу свакавих актуелних политичких и економских дешавања, али и широк асортиман пелена, ноћних буђења и кашица - али начин на који је некада тинејџерка коју сам давно познавала, писала, верујем да је давно нестао.
Не губи се никада тај заљубљени сјај из очију, само та заљубљеност пређе у неку квалитетнију љубав, љубав са темељима, чврстим и са будућношћу испред и опипљивим аманетом. Али, таква и таква, љубав је често јако бледа у поређењу са оним маленим створовима иза којих остају те прљаве пелене, због којих се и праве те кашице, и због којих и постоји то ноћно буђење. А сложићете се - нема ништа романтично у прљавим пеленама :)
Стога, овај блог остаје као такав - нетакнут од дана када сам га оставила. И чекаће нека боља времена: вероватно кад израстемо из пелена и кад се будем хвалила мојим малцима да је и мама некада знала да пише.
А до тада, пишемо се на неком другом блогу, и са неким "маторим темама" ;)
Леп поздрав, живи и весели били!
...Из пера једне маме...
