БОЛ

Зидови самоће под тежином времена
Савијају прљаве ивице прошлости над нашим главама
Буђ преваре заудара из сваког ћошка
Авет сумње лебди над нама
Питање се разбија у ваздуху
Парчићи сломљеног срца заривају ми се у груди.
" ...У тренутку када ме сви позивају на прозор да заједно гледамо у времена напред или назад, радије остајем у соби свога данас, загледана у своје срце коме ни најболнији ожиљак никада није одузео жељу за пулсирањем које живот значи. А прозору ћу прићи када осетим да су крила довољно очврсла за лет коме ниједно време и ниједна грешка неће бити препрека..."